у вечности погледом искричавим кроз окна
замагљена почиње да бежи,
буђења су иста,
само су снови после увек тежи
Путеве незнане корак табана
а циљ увек исти,
сан до поновног плача
Тренутак о љубави
ништа знао није,
сем да у њему она бива,
кад времена се укрсте његова и њена
Лежи живот
и све му се чини да у смрти
што је још не спозна остаће вечно,
ал' у сваком сну пролазном
људи што требало би срести,
многа лица што пружаху му руке,
а ипак док будност сна траје
грли случајношћу некаквом само одабране
А, потом,
утоне у светлосни сан и кроз нови плач
изнова из њега се буди у нови неки сан,
љубави магловите што биле су пре плача –
сада за нове додире се боре
Небо исто
и даље над нама с висине гледа
и нитима невидљивим својим
сусрете душа уговара,
док залуд се, залуд пита –
што осећања вечно у људима понавља
Нема коментара:
Постави коментар