Отворише
се небеска бедра
И
спустише сивило над трошни кров
У
глувој соби кô степски вук
Седе
без вере и наде он и бол
Грч
му кида срце кроз помрчину
Удише
сваку пору тишине
Тамом
измичу слике живота
У
погледу свом од паучине
Сад
све је тако недостижно
У
леду му снага заробљена
Тамним
соком живот га поји
Језик
што прожима ноћну таму
Пролазе
затвара, мора ствара
И
цело тело црвенило му боји.
Нема коментара:
Постави коментар