На попришту живота необична врата
злом тугом засејала су у снове лед
а дани пролазе кораком немирним
снежним пољем шире се у недоглед
На Божији свет гледам кроз пукотине
И слушам песму туге и невоље
Крајичак слободног далеког неба, сам
Тражим и утеху у цик рујне зоре.
Посматрам мрачна и жигосана лица
Обријане главе дроњке од одеће
Немоћне груди хвата ми језа
На лице мокра ми бела грудва слеће
У дворцу суморном сати дуго трају
Од задаха тешког срце ми се гнуша
У њему све је наружено и тавно
У њему тавори жива људска душа.
Нема коментара:
Постави коментар