кад падне сутон изнад мог сокаказасветли црвени месец из далека
у срцу бију успомене тавне
ко модра подивљала река
cа уздахом тешким у хладном таласу
лута душа и кружи над водом
пуна болне неутешне сете
спас тражи под крвавим сводом
и у мутној води лежи сасвим мирно
хлада и промрзла уздахнувши јако
од крвавог сјаја што се на њу надви
путује река и носи душу полако.
Нема коментара:
Постави коментар