знам одавно судбину проклету и све ноћи тугом одевене
што прождиру све наде убоге
и све дане лепим одевене
на заласку сунца пакао открића
ужасна је прича што разум мрачи,
кријући смртне тренутке у себи
живот који баш ништа не значи
плач тресе груди и образе не суши
уста сласт кушају Крвавог месеца
све се негде губи и то без кајања
док црвено тихо дамаре пресеца
ноћи постадоше пораз свим сновима
срце сво од ћутње пропада у тами
у свету болова и горког плакања
и у смрти, покрај људи, сви су сами
Нема коментара:
Постави коментар