Ремек дело душмана злобом дави,
силно кличе смрти незаситим ругом,
пакосно дивља у сметеној глави.
Плаховитост у души се скрива.
О, кад бих тог страха решити се знао
не бих био само сенка плашљива,
на том путу никоме се не бих дао.
У великим мукама живим и бридим
с гадним црвима где се живот мрви,
нем и слеп пред њима се стидим,
док ми срце кидају до крви.
Живот – варка са очима што пеку
баца замке и веслом туче људе,
ко мртве птице носи низ црну реку;
Зар они што Бога се не боје да ми суде?
Нема коментара:
Постави коментар