Зорица Бабурски – ВЕТАР - Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на: [email protected]


Lat     Ћир     Правилник     Песници и песме     


31. децембар 2021.

Зорица Бабурски – ВЕТАР



 

 

Ноћ дубока и хладна
улази у мене,
испреда нити од црнине моје,
замршено клупко
мучно затвара путеве,
просипа језу
по седој коси,
подиже је сваког трена
у тајној олуји

Урла ветар кроз мрак
кô ђаво,
и веша ме о стуб срама
ни крива, ни дужна.
Затвори ветре уста,
не вређај!
Зар мислиш
да ме обесити треба,
угасити мој поглед
пре судњега дана?
 
Лутам,
очима затвореним буђењем
тамним
и далеким путем.
Сам
у свету
оштрих и хладних таласа:
како да заштитим себе,
од ветра,
не знам.

Ископај ми ветре очи
да их немам,
да не гледам своје окруњене стазе,
зло се винуло
од поганих уста!

Хтео бих
да молим, ал' пада ми рука
од пропасти тонем
већ до самог дна.
Отвора се небо.
Кроз последњи бљесак месеца
неслућеним сјајем
црне руке,
вечерњег облака,
сручише се на мене.
Где бих могао
безбрижно да склоним
очи заробљене у сутону?

Остао сам жељан сунца
и лепоте,
јутро нисам срео,
не нађох ни мира,
цепа се срце,
све исте су боје.
У мени
букти земаљски пакао,
увиђам
сасвим јасно –
нестајем,
на неповратном путу,
без утврђеног реда.
Ах, да имам моћи,
зли ветре,
не би мутио моје ноћи.



Нема коментара:

Постави коментар



Може вам бити занимљиво

Најновији коментари