Нисам стигао ни да се родим,
а већ сам осетио дубок бол.
Шапат сена непојмљивог збора,
ветар судбине кроз суви дол.
Ко ветар покреће у помами својој,
зарива муку у утробу ноћи,
испуњава земљу горким зеленилом?
Одговор знају моје уморне очи.
Потпуна и јасна туга ме узела,
кроз мрак око за светлошћу жуди;
како да корача помрчином гнусном
изгубљена душа у дну ове студи?
Ветар је разбио мир, покидао нит,
навукао на очи тврде мрене.
Небо је нада мном скупило крила
и огавном тамом заледило зене.
Нема коментара:
Постави коментар