За Т. Ћ.
Прекрио ме тихи облак густог мрака
под којим лежим у живом блату
и нечујно призива родбинску језу
док тамна сена виси о мом врату
душа ми крвари и боли све јаче
нетремице гледам ка празном прозору
у сну ослушкујем да л' ће дах судбине
блиске речи донети у хладном простору
плач и јецај душе никад нећеш чути
ни свеж ваздух неће напуни плућа
увијено срце у плетенице суморне магле
растаће се са телом пре првог сванућа
сунце већ греје, небо је још увек плаво
срце отврдне, па утихне понекад
удари јаче, тек да осетим да постоји,
ал' у мени светлости више никад, никад
у тами заборава трулиће истина
на старачком лицу дубок кратак уздах
сунце се од мене усред дана скрило
црну ноћ је донело, тежак храпав издах
Постови
Нема коментара:
Постави коментар