Иван Рајовић – О ТЕБИ БИХ ДА ПЕВАМ - Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на: [email protected]


Lat     Ћир     Правилник     Песници и песме     


17. јул 2021.

Иван Рајовић – О ТЕБИ БИХ ДА ПЕВАМ



За Најку


О теби бих да певам,
блуднице вилолика.
О плавети пучине испод твојих капака
и коњском репићу на потиљку,
који нехајно поскакује
и спушта се до твојих бресквастих гузова.

О теби бих да певам,
недоношче медоносно,
раздрагана пивопијо,
надвијена занесено
над  нагорелим пергаментима запечаћених
партитура
у којима тихује
будућа недосвирана соната.

О теби бих да певам,
чаробнице мојих чулних наслада,
дариватељко божанске илузије
која се гради сама од себе
зачета сусретом давно штиклираним
у пророчанствима потоњих светаца,
врлих апстинената и онаниста.

О теби бих да певам,
маркизо миомирисна,
путиру моје неутољиве похоте,
иконостасу освештани над мојим
грешничким узглављем
уз светлеће опело комета
кавала и раштимованих удараљки.

О теби бих да певам,
опсено непролазна,
у мој опсенаријум залутала,
у мој крвоток усисана
ћутљивим уснама верника у делиријуму,
док ти чешкам леђа,
као егзалтирани лемур,
уснулој  поред мене,
уморној од усхићења
и приземљених учесталих врхунаца.

О теби бих да певам,
златоуста аристократкињо
наднесена као часна сестра
над мојим просветљеним међуножјем,
благовеснице безгрешна
сазрела у сазвежђу пољубаца,
огрнута маглинама пивских испарења,
црна рупо моје жудње
и мојих задоцнелих сањарија.

О теби бих да певам,
Саломо под скерлетним велом
своје чедне раскалашности
са осветљеном главом
занемелог мудријаша
на свиленкастим длановима
испресецаним линијама живота
и оргазмичких грчева.

О теби бих да певам,
тамничарко мојих снохватица,
плетиљо заумних визија о заједничкој сутрашњици
које нема,
милоока крститељко
мог потрошеног живота.

О теби бих да певам,
селице утихнула у крошњи
дегенерисане стварности
која те је обгрлила слузавим изданцима
својих беживотних крилаца,
Музо моја забрањена,
понорнице утекла у биљурну шпиљу
трагичне комедије
која се животом зове.

О теби бих да певам,
копчице моја раскопчана
у динама пустињског наноса меланхолије,
двомислена загонетко
самој себи нерешива,
уклештена у црвоточину
устајалих векова.

О теби бих да певам,
Епикурова следбенице
у смарагдној хаљиници,
док свеци марширају на ибарском кеју
у освит праска судбине,
пољупчићу мој жежени,
опијуме мојих заголицаних чула
у небеском ковитлацу,
укору моје метафизике
и згасла искро моје лудости.

Али нећу да певам.
Ћутим захвалан творцу
што ми је дао да те имам
онда када си ми била најпотребнија,
гутљај даха путнику посусталом,
кристална капљица течности
грумену будућег праха,
пратиља мајчинског даха
на заједничкој слици
у мимоходу ка вечности.

И нек се гласају звона
са светлећих купола
хипстерских богомоља.
Нек анђеоски хор умилним гласићима
разбије љуску краљевске тишине,
нек Господ очисти грехе
урбаних Јуда и дроља,
твој лик из моје свести
тек ће у смрти да мине.
И скорели исечак благодарног живота,
као на фламанском платну,
остаће да виси попут бисерне ноте
небеске хармоније
на цаклећој клавирској дирци,
у зачетку свевремене
недовршене сонате.



Нема коментара:

Постави коментар




Најновији коментари