Нису мени вјечне среће У коси плеле вијенце;
Далеке су за мене,
Савршене вечери,
Или мирна јутра.
Мојим тијелом дивља
Узбуркано море,
Ковитла моје мисли
И ништа се не своди
На просте емоције.
Моје мисли се не разлажу и губе
У неком ништавилу,
Оне се враћају,
Рециклирају
У новим облицима
А ја још учим да од њих не бјежим.
Молим се новим јутрима
Да будем корак испред својих страхова,
А не знам да моји и њихови кораци истом ногом корачају.
На мени је да ли идемо ка опоравку или ка почетку.
Нема коментара:
Постави коментар