Осећаш ли бол већ у својим коскама?
Ти си графит што се сам у себи ломи
и дијамант кад се на тебе окоми
сав златноцрвени гнев земаљског жара,
та смртоносна врелина што те ствара.
Белина одувек тобом је проткана.
Осећаш ли сећања под лажим челом,
неки стварни живот пре овог рађања,
или просто луташ по пространству белом,
живећи само кроз моја нагађања?
Занемари своје слепило, свој стид.
Дрхтиш ми под руком. Схвати, све је лако.
Овде ствари често иду наопако.
Убодом у око дарујем ти вид.
Кад прашина црна преко чела пређе,
зеном пробушеном моћи ћеш да чујеш
да ти над очима мирно лебде веђе.
Не знаш ништа, а већ живо ми делујеш.
Дремеж прекинуће ти гребање грубо
што сваку мисао хоће да заглуши.
Оловка хартију уједа безубо.
На глави се твојој отварају уши.
С веђа сливају се крајеви твог носа.
Створи себи грло, диши светлост дана
док са голе главе израста ти коса,
срцем дрвене оловке очешљана!
А „М“ једно мирно, мекано и млако,
залутала птица, сенка, жеђ укусна,
отвараће ти се под носом полако
и тако настаће твоја горња усна.
Смејаћеш се тихо, нежно, подругљиво.
Туђа рука опет додирнуће цветом
све то што у теби мртво је и сиво.
Заувек чуваћеш бол свог настајања.
Прославићеш своје сличности са светом,
дрхтећи у вечном страху од цепања.
9. 4. 2022.
Нема коментара:
Постави коментар