Горан Јовановић – ЉЕТЊИ ДАН

Сјећам се
Био је прозиран дан љетњи.
Сунце се слило кроз поток сув
Да мази младу изниклу траву
У својој вјечитој дневној шетњи.

Понеки облак
Паперјаст, бијели
Надлетао је
Сеоски друм
Прашњав, цијели.
Кроз лишће што
На вијетру трепери
Сунце је сијало
На камен врели

Сјећам се,
Љетњи био је дан, прозиран,
Када сам сишао у поток сув
Да спустим главу у меку траву
И гледам облак, провидан.

Вријеме је стало.
На ливади горе
Цвијеће је цвало.
Чуо се птица пој
Док је по цвијећу
Зујао пчела рој
Шумио шуме шум
Што кад слуша се
Дуго отвара ум.

Сјећам се,
Вјетар је мазио траву
Вјечно сам спустио главу
На камен угријан, врео
Обрастао у траву, цјео.