Тражим те у одјецима туђих корака,
док се ветар поиграва са сенкама
на плочницима које смо некада делили.
Тражим те у тишини између два откуцаја срца,
тамо где речи престају,
а сећање почиње да боли.
Ниси у измаглици која се спушта на град,
нити у хладној води планинских река,
али си у свакој мисли коју не изговорим.
Пролазим кроз гомилу незнанаца,
посматрам лица као странице старе књиге,
надајући се да ћу препознати твој сјај.
А можда си ти све време ту,
уткан у овај немир који ме покреће,
скривен у тражењу које никада не престаје.
Нема коментара:
Постави коментар