Кажу - остала је нека плава, нека нежна,
плава, плава, к' о мисао;
и бибера, три или два, из сна,
не сећам се колико тачно боли.
Бос ка небу себе бројим,
азурно плаве људе видим како расту.
А ја стојим.
Као црно, као црно.
Зрно – три или два.
Забројао се и месец,
па заспао на црној бројаници.
Длан стиснут у лету сам заборавио,
ал’ сачувах у њему месечев сан
и венац белих мостова на плавети сећања.
А сепети као херувими
гледају ме како сањам
откључану децу и беле цветове.
Срећа срела минуле успаванке -
жуту фрулу сунца.
Бели цвет ме гледа.
Своме дому ходим -
ја, неимар даљине.
Азурно сам порастао, зар не верујете,
азурно до нежног детињства.
У сећању нема сејача, ни млина.
Ни возова, ни трактора.
Једноставно сам нарастао,
лако као лахор.
Порастао сам, тако модар.
Зар не верујете?
Нема коментара:
Постави коментар