Спрема,
Цвећем окићена мирише
У ноћи.
Цветова мирисних мојих више
Нема.
После кише, дан ће сунчани нам
Доћи.
Латице нежне умиле су
Кише.
Ујутру ће пчеле љубити
Цветове,
Испијаће слатку – цветну, медну
Росу,
А ја твоје усне нећу моћи
Више.
Сломљена су крила за моје
Летове,
Па те у сну јурим по ливади
Босу.
Априлске кише и сунце у
Мају,
Јабуци старој дају плодну
Јесен
Да плодове сочне нама
Даривају
Као теби песме твој песник
Занесен.
Песме су моје кô априлске
Кише,
Латице опале што ми
Умивају
Када ме јесен суморна
Избрише
Да ти ко јабуке нову снагу
Дају.
Свакога априла кад јабука
Цвета,
И кишне капи поквасе ти
Косу.
Сањаћеш снове како те
Поета
Шета под јабуком на ливади
Босу.
Нема коментара:
Постави коментар