Ти си она тишина пре првог снега,
што увлачи се под кожу кô најлепша тајна,
док моја те љубав, кô далека стена,
чува од ветрова, одана и сјајна.
Ми кô две реке што се у мраку траже,
не би ли ушће од звезда направиле,
тамо где срце само истину каже,
и где су сенке своје дланове склопиле.
Твој осмех, зрно месечеве соли,
што сваку моју рану у бисер претвори,
јер само онај ко уме тихо да воли,
уме и у пепелу ватру да разгори.
Не тражим те у свету, тамо те нема,
ти живиш у куту где се снови ткају,
као најлепша, никад написана поема,
чији се стихови само у загрљају знају.
Нема коментара:
Постави коментар