Чујеш ли, дјечаче, шапат сингерице,
мајчин брижан уздах с твојим што се спаја,
док заогрнута плаштем несанице
шије ти кошуљу од звјезданог сјаја?
У Костајници си. Кроз ноћ тече Уна,
успављује давне несташне дјечаке.
Твоја је мисао успомена пуна,
рони кроз сребрне ријечне брзаке.
Трошна кућа ћути у центру вароши,
у њој мрак и мемла твоје тајне крију.
Она већ посљедње своје дане троши
и мрмори причу, ко ће знати чију.
У Костајници си. Дрхтиш као кестен
у шумама драгих родних Календера.
Зри около љето, а у теби јесен,
док се стих зачиње на врху твог пера.
ПЈЕСМЕ ПОСВЕТНИЦЕ
Понекад пријатељима пошаљемо писмо или поруку у
стиховима, тек да се мало поиграмо. Када се из тога роди пјесмуљак, никада га
не објављујемо.
Прелиставајући неке записе, наиђох на неколико
таквих стихованих порука које сам слао драгим особама и упитах се: зашто да
то кријем од јавности?
Ранко Павловић
|
Нема коментара:
Постави коментар