Изгледа да нисмо довољно волели оне које су аутентично баш нâс волеле,
Да буду животно до краја с нама су прижељкивале.
Међутим, не једном, уз њих бисмо као по правилу без одушевљења приста(ја)ли,
Али нисмо с њима, уз њих увек и оста(ја)ли.
Да ли да се кајемо што смо их се, обично, брзо засићивали?
Као да су нам незанимљиве, чак, помало досадне временом постајале?!
(А и ми њима?)
Па смо их, ако не варали, онда несношљиво занемаривали.
Дакако, оне никада и нису наше биле.
Јер, доиста, нисмо се ни телесно, ни дубински трајније склопили, разумели,
Нисмо те девојке, жене као целовите личности прихватали.
Да ли смо се нâс самих - можда и њих - ономад прибојавали?
Проклетство, површност смо тада у глави носили, гајили?
Њих потцењивали, а себе прецењивали?
Но, љубав је жестоки ватромет, вулканска лава врела, непредвидива стихија моћна,
Узбуркано море захуктале пене,
Она је кривудава, вировита п(р)оточна вода....
Душу Ти непогрешиво, без остатка, исцеди, у неком тренутку грешно(г) разодене,
без повратка те ода.
Уосталом, неретко, допадале су нам се и тê, такве, али не баш фатално и лудо,
Углавном ка њима разумом вођени, не и свим чулима, неизлечиво.
Да ли (и) зато што су нам оне биле прилично лако доступне,
Наивне, искрене, отворене,
без довољно, тајне, патње,
Лишене чежње,
Оне слатке еротске милине?
На концу, ђаво ће га знати, кад под своје онај демон нас узме, незадовољства трајног и тражења непрекидног,
Онај незрели порив у нама,
Она песничка занесеност, никад до краја исцрпена страст.
Притом, више смо се ложили на оне које су нам, макар привремено на почетку измицале, држале закратко себе од нас по страни.
На дамице и даме које су готово у свему скоро па биле беспрекорне,
на свој начин лепе, анђеоски чисте и за све друге, осим за нас, достојно добре.
Оне "праве" судбинске прилике....
Многе од њих беху саме, незадовољне, несхваћене.
Оне које су, кобајаги старински, тактички чекале,
само наизглед равнодушне,
Заправо невидљиво устрептале, да им приђемо, да их загрлимо,
Да се с њима заједно скућимо, смиримо.
Да буду само наше а ми њихови, заштићене, сигурне,
Вољно освојене, узвраћено љубљене.
Авај, оне то нису дочекале.....
Привлачиле су нас ипак највише оне бројне, апсолутно недоступне,
каткад и партнерски заузете,
Оне које нас, често подигнутог носа и погледа упртог у небо, у даљину, нису ни примећивале, нашу наклоност, штавише љубав према њима нису слутиле.
Не, тô није било (само) оно класично "забрањено воће"!
Оне су за нас вечите лелујаве сунчане звезде у мраку збиље, чаробне заносне свеће.
И можда је управо тада, док смо их на замишљени пиједестал ми стављали, у њиховом срцу куцало, за одабраног неког другог расло, једно сасвим различито, (не)зилахијевско пролеће!?
А ако су нас такве ипак крајичком ока и опажале, ми им се нисмо нимало онакви, овакви свиђали, нисмо им нипошто одговарали.
Па су нам се животни путеви, уистину неукрштени, најпосле добрано одмакли, заувек разишли.
И, ево, сада, након свега нешто мислим, вајкам се, уморан, оседео:
Изгледа да смо, као у бунилу, у сну, суштински обожавали једино оне које нисмо ни упознали, односно нисмо познавали,
Или, једва да смо неке од њих, те неописиве богиње пар пута на јави и срели,
Те бајковите, наводно идеалне,
Оне, у ствари лебдеће, савршено деликатне, непостојеће.
Но за нас, тобоже искусне а већ данас готово свеле, оне су свакад свеже, живуће,
Инспиришуће, збуњујуће, неотрежњујуће.
П. С. Оно што не беше, не може ни ишчезнути.
А ја ћу о томе, без стега, у свако доба
с магијском радошћу сетан певати.
Нема коментара:
Постави коментар