Зоре ране, знају тајне мојих хладних ноћи
да ми празне груди вапајима бесно дрхте
скрију очи тешке, сетне, па све у лакоћи
мојим смехом обојене, прикривају плахте.
И Даница види рана, окреће од мене
главу, баш ко и њу да срамота пече
откад она мије тамом наружене жене
студен мрака вида белег сузе што истече.
Само Месец и уморан, док залази јарко сјаји
усрдно ме милујући, љуби посве људски
каже – кћери, знам да удах сузан јастук таји
моје сребро нек ти лицем блажи херувимски...
Нема коментара:
Постави коментар