![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjcluQvUr_3v2cI0MtKCmirGZduZe9oH7nsnsCJoBYzLgWNop6t83hM_QIUk86UK_bHnPQhEl5c3itbfZGIW02umxjG_QyXzwLJd0E01U1APuaAWVFQ34jmzSbBzxzYjBN7B_UJSPmA-84y/w555-h380-rw/danica-terzic.jpg)
Зоре ране, знају тајне мојих хладних ноћи
да ми празне груди вапајима бесно дрхте
скрију очи тешке, сетне, па све у лакоћи
мојим смехом обојене, прикривају плахте.
И Даница види рана, окреће од мене
главу, баш ко и њу да срамота пече
откад она мије тамом наружене жене
студен мрака вида белег сузе што истече.
Само Месец и уморан, док залази јарко сјаји
усрдно ме милујући, љуби посве људски
каже – кћери, знам да удах сузан јастук таји
моје сребро нек ти лицем блажи херувимски...
Нема коментара:
Постави коментар