у мислима потиснуо,
оставио по страни младост Твоју,
доброту, красоту.
Када бисмо, којим чудом,
макар на час заборавили огромну
нашу љубав јединствену
(а знам, осећам да то немогуће је).
Будемо ли чак на који минут,
ма само на неки секунд отпловили,
можда и одвојено, привремено,
у неки светлуцави сан јавом попрскан,
само нас двоје.
Опет би у мени, у Теби,
у нама букнуло сазвежђе радости,
страсти,
заблистало море пенушаво,
сунце би нас ово мајско огрејало јаче,
зауставиле би се птице у ниском лету,
увис би вода поносно потекла,
црвеним вином обилато освештана,
и слана и слатка, уједно прозрачна, глатка.
Киша би се модра у дугу претворила,
у цветну божанску магију,
у кристале бисера емотивних,
у бескрајну бајку истине дубоке,
у неизрециву чаролију.
На таласима музике опијајуће све би Те опет
носило к мени,
а ја бих ти у сусрет хитао чио,
благ а жаром понесен,
белином твоје коже
и гласним шапатом привучен.
У очима од жада светлуцавим, у души луд,
уздрхтао, занесен
и свет би потпуно другачији него пре нас био,
родила би се оаза нове среће,
блаженства, верности, спокојства,
царски златно, зелено, преливајуће плаво,
у миље замотано, меко, распевано,
и никад престајало не би,
и никад дивније, лепршавије било,
цело, ушушкано, мило.
Око нас,
посебно у нама стопљеним,
зрелим,
све, баш све, онако како невина ти хоћеш,
како преврео и ја (по)желим.
У Опатији, 9. маја 2026.
Нема коментара:
Постави коментар