Нисам јој чуо тешке стег-кораке.
Ах, јасно знам одакле је дошла.
Место кишобрана носила је жуте облаке
И као у шетњу, усијаном главом пошла.
И затворила ми је очи за мајска сванућа,
У гробу-души бива све тешње,
Слеп сам за шарене радости и горка ганућа,
Нема ме више у соку распукле трешње.
И не тражим сада себи надахнуће
Ни у једном безименом блиставом оку,
И не шапућем своје мутно клонуће
Процветалој липи и потоку.
И нема места где бих се самотан скрио
И своју бескрајну тугу исприповедо,
Нит има извора с кога бих пио
Рукама жедним и душом бледом.
Нисам јој чуо лаке ветар-кораке,
И јасно знам одакле није дошла...
И целу младост запиткујем беле облаке
Да није случајно ка мени пошла?
Нема коментара:
Постави коментар