где се једе, смеје, псује и умире.
Док срчемо масна, тежачка јела
до стола допире задах
умирућег старца
који стење
на дрвеном кревету у углу.
Боље је тако
него да га заборавимо
у некој споредној одаји
где би вапио за гутљајем воде.
Овако ће му суседи и рођаци,
кад наиђу,
упутити коју достојну реч.
Ипак, речи су крхке
кад смрт већ развија свој плашт.
Ту где је целог живота
ломио погачу, пио ракију, грејао се
старац ће испустити душу
поред својих
јер смрт не може да се сакрије.
Свакако је заслужио
да му се запали свећа
чим издахне.
Па нисмо ми господа
која родитеље
благовремено смештају
у луксузна умиралишта
окружена зеленилом.
Ово је наша топла
соба истине
где се једе, смеје, псује
и обавезно умире.
Нема коментара:
Постави коментар