Не може јој се ући у траг.
Не може се насликати ни записати.
Постојаност јој обитава неухватљиво.
Умиреш за тим исклесаним лицем,
Коме си тек успутни видик, нижи од неба.
Еруптира динамит.
Дим је прозирна завеса,
иза које већ дуго стојиш сам.
Питаш се шта је тај осећај
Који те сече од скалпа до аорте
Зашто се баш теби понавља
Овај исти црно – бели филм
Са већ виђеним крајем
Од плавог светла што се прелива по теби
Као водопад преко замрле стене,
Покушаваш да сакријеш
Ујед паука на врату
Још увек живо болан.
На послетку,
Прокрвљеност удара о зидове
Твојих бледих образа
Режи као лав
Одвећ гладан и одвећ бесан
Тај хоризонт
На врху туђег рамена
Далек ти је
Глава сама клоне од изнурености.
Из дубоког сна,
Дозива те човек седе браде до срца,
Дрма те и буди,
Освешћујући твоје пређашње стање,
Потпуне хипнозе.
Нема коментара:
Постави коментар