Лена Стефановић – НОЋ ДАЛЕКИХ УТОЧИШТА

Јесу ли ти рекли
да је ноћ била дуга?

Јесу ли рекли да су границе дрхтале ближе,
заливи, Атос,
сумрак Венеције под маском
и снегови Алпа који прилазе?
Јеси ли чуо како врата на дечијим собама
дозивају широм отворена?

Јесу ли они чули
грају јаслица,
шкрипу санки под малим скафандерима,
разумели топлину шака
које упознају и одрастају?
Јеси ли чуо Адађо
који опет певам као успаванку?

Тело је молило за олтар, уточиште,
поглед је тражио колевке,
Месец сам чувала као наду.
Јеси ли осетио крик
који учи да верује
облаку који га је сакрио?

Ноћ је била дуга.
Тражила сам савезника
да опроштај учини лакшим.

Знаш ли да смо
у моменту истинског праштања, сами?

Да после битака
као што је она на Галипољу,
других песама сем Адађа и нема?
Да се све већ одиграло.
Да су и у Термопилском кланцу
победиле храброст и част,
не исход?

Памтиш ли да је Леонида враћен кући?

У дугој ноћи
опроштај стиже усамљен,
као храброст душе.
Вера у траг који остаје
постала је једини спас.
Знаш ли, у ноћи
граница које су близу
и далеких уточишта,
колико је корака до помирења са путем?

Колико корака до вере
у облак који скрива Месец
и огледала поломљених одраза породица,
колико до препознавања своје сенке,
колико корака до мира?

Јеси ли чуо шапат бића
које себи понавља:
на путу који ходнике времена ослобађа,
у додиру рањених дана,
у мисли храброј – држаћу ти руку?

Зора је близу.
Опроштај је храброст душе
и једини спас.