Анђелко Заблаћански – ЈУТРО С ЊОМ

Јутро је умило сунцем њу и мене
После пробдете ноћи
И много, много прећутаних речи

На прозору обриси лепе жене
Суштина  немоћи
Кад ни поглед бол не може да лечи

Само жеља и од година луђа
Умрети пред свитање
Ил’ се не будити с њених усана

Не бити свестан моја је ил’ туђа
Никад не питати то питање
Кад после ноћи с њом видим зраке дана