Јутро је умило сунцем њу и мене
После пробдевене ноћи
И много, много прећутаних речи
На прозору обриси лепе жене
Суштина немоћи
Кад ни поглед бол не може да лечи
Само жеља и од година луђа
Умрети пред свитање
Или се не будити с њених усана
Не бити свестан моја је или туђа
И никад не питати то питање
Кад после ноћи с њом видим зраке дана
Нема коментара:
Постави коментар