седео сам на клупи у паркусвирао раштиману мандолину
мелодијом сам засенио
небодере
који су парали облаке
и посматрали ме
разјапљених чељусти
појешће те бетон
кажу
зграде се хране патосом
изгубљених писаца
седео сам данима на клупи у парку
и смарао људе
о томе како је
бедно
када те победи неко
много лошији од тебе
појешће те сујета
кажу
она се храни напуклином
људских срдаца
нисам ја „људ“
рекох
и наставих да дрвим
о проћерданим данима
и неподношљивој празнини
колико је година потребно
да сажваћеш истину
коју сам ти пљунуо у лице?
колико ће воде протећи Волгом
док не престанеш
да тражиш себе
на местима где те нема?
колико ће још воштаних свећа
изгорети за душе оних
за које ни тебе ни мене
никада није било брига?
колико ли ће узалудних молитви
бити изговорено
за спасење оних
који не желе да буду спасени?
Нема коментара:
Постави коментар