Пустош ми ребра ломи, Мале руке чекају да ме грле,
Зна да се тата ничег не боји,
И да ће доћи након олује.
Црвена ми постаде боја смрти,
А до јуче беше омиљена,
Не може човек ни да слути,
Како је заспати крај гроба,
Све сами гаврани црни,
Још би они месо да мрве,
Прашњаво лице,
Рањаво чело,
И слика у џепу крај срца,
Чиме се гордиш обични робе,
Једино вредно је оно поред срца.
Нема коментара:
Постави коментар