Мимо мене изгубљено ходаш,
милујеш неке прошле тренутке,
а онда маска пада
и постајеш ућутали странац.
Преплићу се два лика
у налету предајеш ми душу,
потом се склупчаш и занемиш.
Да се обратим смеху
или туробној слутњи,
коме да одам те надошле тајне
и где себе да сместим,
ка неком другом зиду
или у твом топлом крилу?
Наилази месечна ћутња,
ти дани нису дуги,
они дају случајне радње,
да ли ћеш да им се одаш
или ће се исто чекати опет?
Пролазе времена разна,
поздрављам нека и предајем себе,
али и ја ћутим
док их опет све враћам теби.
Нема коментара:
Постави коментар