Маријана Стаменић – КИШНИ ДАНИ

У грудима одјек тишине,
празнина без дна, пукотина у бићу.
Трачак светлости,
као нит у тами, путоказ у беспућу.

Киша пада, тиха и упорна,
као да испира последње остатке наде.
Душа се савија под теретом
неизречених речи, као сломљено крило.

Бол се шири као магла,
заклањајући видик.
Унутрашњи крик,
заробљен у тишини, одјекује као ехо.

И док се сенке играју
на зидовима натопљене душе,
осећам хладноћу,
што продире до костију.

Руке пружам, немоћне,
да дотакнем стварност,
да пронађем реч,
у празнини бића, у бескрају мисли.

Још само корак, још само додир
да ослободим песму из окова.
Да испишем причу о себи,
упркос страху и тами.

Зора се буди,
светлост се пробија,
живот се наставља.
Дубок удах и рука на груди!

Тишина. Светлост. Дан.
Сасвим обично. Сасвим довољно.