"И најлепши дани имају нечег сивкастог"
Маркиз де Кустин
Ма нећу да мислим више на Вас,
Бар за кратко, само на тренутак
Ове ветровите магичне ноћи,
Макар једино сада, вечерас.
И решио сам зато да некуда побегнем мало,
Од лелујавих звезда, од себе
Од дубоке туге, од успомена болних,
Док у очима ми непрестано иста слика:
Ваше лице од ваниле, меда, млека
И ваш витки, божански стас.
Па тако чезнем да са месецом и звездама у трави се влажној опустим,
Легнем и полако смирим,
Да покушам да пронађем спас,
У овај загонетни прохладни касни час.
Без иоле наде, без одговора насушних,
Без исконске лепоте,
Без дражесно хировите,
Ко зна чије данас – Вас.
Но, у глави пуцкета нешто, мозак се са душом бори,
Магловити ум се (пред) чулима предаје,
Бат већ уморног срца никако да успори,
У мени несносно цвили туђи изгубљени пас.
Притом, пред очима отмени неухватљиви корак Ваш вретенасти ми трепери,
руку свилених ишчезли траг, облих бедара покрет,
Док са усана (од) пурпурног грожђа познати ме мами очаравајући глас,
Вијори се на слободу пуштена вилинска коса дуга,
Ваша пресијавајућа бујна смеђа влас.
И не допушта ми она да престанем да маштам, да луде планове наново кујем,
Да верујем без смисла, да загрљене замишљам на клупи у сени,
Стропљене, од љубави нêме – нестварне нâс.
Онда тако сневам равнице од злата и воде пролетње лење, споре,
Неке долине меке и поља цветна,
А у кочијама присно седимо ми,
Свечано оседланих вранаца бесних вози нас прашњавим друмом пар
Језди ка умишљеној срећи, безмало лети,
Све брже, ритмично
Прелази у кас.
И чини ми се да нас у колима другим музика сетна нас ромска верно прати,
Виолина јеца, хармоника се чује а уз њих стари, тихи,
Један промукли бас.
Све то сећа ме на невину лепршаву младост,
На пупољке ружа и девојке љупке,
Сирене разигране, ломне.
Не беше им равна ни јутарња роса свежа,
Ни блиставо море, таласави шапат чисте узбуркане пене.
Па сузно се опет враћам у оне зелене дане, у давно утихнулу светлост,
На благе обале Саве, у шумарке густе и беле зоре,
На насмејано сунце, плаветнило неба,
На облаке од миља, веселе птице,
На видике духовне богате,
На обиље хране одабране,
На наше породичне славе и рајске рођендане,
На бљештави новогодишњи штрас.
На све наше вољене, неповратне драге,
И на онаквог себе,
Остадох да стојим чврсто тамо још у даљину загледан,
Смео, преплануо цео,
Здрав и снажан,
Као од зрелог жита савршено саткан,
Поносни усправни клас.
Бар за кратко, само на тренутак
Ове ветровите магичне ноћи,
Макар једино сада, вечерас.
И решио сам зато да некуда побегнем мало,
Од лелујавих звезда, од себе
Од дубоке туге, од успомена болних,
Док у очима ми непрестано иста слика:
Ваше лице од ваниле, меда, млека
И ваш витки, божански стас.
Па тако чезнем да са месецом и звездама у трави се влажној опустим,
Легнем и полако смирим,
Да покушам да пронађем спас,
У овај загонетни прохладни касни час.
Без иоле наде, без одговора насушних,
Без исконске лепоте,
Без дражесно хировите,
Ко зна чије данас – Вас.
Но, у глави пуцкета нешто, мозак се са душом бори,
Магловити ум се (пред) чулима предаје,
Бат већ уморног срца никако да успори,
У мени несносно цвили туђи изгубљени пас.
Притом, пред очима отмени неухватљиви корак Ваш вретенасти ми трепери,
руку свилених ишчезли траг, облих бедара покрет,
Док са усана (од) пурпурног грожђа познати ме мами очаравајући глас,
Вијори се на слободу пуштена вилинска коса дуга,
Ваша пресијавајућа бујна смеђа влас.
И не допушта ми она да престанем да маштам, да луде планове наново кујем,
Да верујем без смисла, да загрљене замишљам на клупи у сени,
Стропљене, од љубави нêме – нестварне нâс.
Онда тако сневам равнице од злата и воде пролетње лење, споре,
Неке долине меке и поља цветна,
А у кочијама присно седимо ми,
Свечано оседланих вранаца бесних вози нас прашњавим друмом пар
Језди ка умишљеној срећи, безмало лети,
Све брже, ритмично
Прелази у кас.
И чини ми се да нас у колима другим музика сетна нас ромска верно прати,
Виолина јеца, хармоника се чује а уз њих стари, тихи,
Један промукли бас.
Све то сећа ме на невину лепршаву младост,
На пупољке ружа и девојке љупке,
Сирене разигране, ломне.
Не беше им равна ни јутарња роса свежа,
Ни блиставо море, таласави шапат чисте узбуркане пене.
Па сузно се опет враћам у оне зелене дане, у давно утихнулу светлост,
На благе обале Саве, у шумарке густе и беле зоре,
На насмејано сунце, плаветнило неба,
На облаке од миља, веселе птице,
На видике духовне богате,
На обиље хране одабране,
На наше породичне славе и рајске рођендане,
На бљештави новогодишњи штрас.
На све наше вољене, неповратне драге,
И на онаквог себе,
Остадох да стојим чврсто тамо још у даљину загледан,
Смео, преплануо цео,
Здрав и снажан,
Као од зрелог жита савршено саткан,
Поносни усправни клас.
"Довољно је извући само један трен из себе и додирнути подручје смрти". (Милан Кундера, Изневерени тестаменти)
Нема коментара:
Постави коментар