Мирјана Бекчић – ТАМО ГДЕ ОДЛАЗЕ НЕВОЉЕНИ

Хоћеш ли ме пустити

да одем где одлазе невољени,

тамо где ласте никада не лете,

где пролеће не доноси мирис новог

већ сећање на оно што није било?

Хоћеш ли ме пустити

да нестанем као последња кап из напуклог врча,

да исцурим кроз пешчани сат успомена,

где ниједно занавек није потрајало?

Да скинем име са твојих усана

као боју са избледелог платна

и оставим траг тамо

где га нико више не чита?

Хоћеш ли ме пустити,

или ћеш ћутати док одлазим,

слушајући како ми душа шкрипи

попут врата која се никада

нису затворила до краја?

Тамо где одлазе невољени

нема звука, ни тишине —

само празнина и бег у заборав.

Волела сам

онако како се воли без задршке,

када се сва излијеш у нечије очи

и останеш без себе.

Хоћеш ли ме пустити да одем

док још умем да ходам право,

док још умем да кажем збогом,

а да ме глас не изда?

Тамо где одлазе невољени —

не остаје ништа

осим онога што је могло да буде,

а није.