Он је другачији — као звездакоја не тражи небо да би сијала.
Кроз његове речи тече тишина,
тајна река што односи немир са обала душе.
У његовим зеницама мудрост гори
као кандила у храму невидљивог света.
Љубав се у њима прелива,
попут златног јутра преко уморних кровова.
Жеља му није олуја што руши,
већ птица која зна куда лети.
А живот у његовом погледу
куца као срце пролећа испод снега.
Тишина га огрће плаштом љубави,
мекшим од крила над уснулом земљом.
И ко га једном погледа до дна,
у њему ће препознати светлост која има душу.
Нема коментара:
Постави коментар