Кристина Јанковић | ЕВО МЕ - Онлајн поезија
   


12. фебруар 2019.

Кристина Јанковић | ЕВО МЕ



Ево и мене
осмехнута газим маслачке
траву и углачано камење
гањам у погледу оне облачке
што снено поскакују на небу
радосна у наивној обзирности
према свету,
без бриге и патње за паклене муке
уживам у прелепом планинском цвећу
трчкарајући са децом и ловећи лептире.

Ево и мене,
коју не познаје нико у мрежи преко очију
свикнута на тугу урођеничку
и неразумне стихове
чак ни другој песничкој души,
на језику индијанских племена,
где се све скрива у утроби земље.

Ево и мене,
жељне музике и ритма под ногама
док се срце пење, пење
и растаче само под грлом
јер доста му је самотиње и гледања
у хладни, мермерни оков зиме
чекајући да не дочека летња свитања.

Ево и мене,
неправедно гоњена од корака бескућника
од пламених мачева што се боре
за љубав, веру и наду,
јер проћи ће крај мене,
не окрзнувши погледом ни моју сенку
док душа се бори запаљена да би дисала
тешко је кренути из почетка
сада када сам већ прешла пола пута
са промрзлим прстима
а без наде и илузије као некада,
као некада, некада, некада.



2 коментара:

Back to Top

Најновији коментари