на темену Црна река;
на челу Горе очи,
Суво јој грло,
из уста Исток
зборећи хучи,
Павле и Петар
порибили раме,
над њима голгота звезда,
остаци кумове сламе;
на надлактици лечилишта
видају бол и ране.
Из лакта с Кулиног прага
Бели Дрим избија,
пред дланом св. Петка,
на длану крстоколевка,
греје је чаршија, умива Бистрица,
надланицу притисле Проклетије.
На кажипрсту светионик
Стефан Дечански
Бистрицом спира грехе
бродоломника Душановог брода.
Под Шаром цвили Љевишка,
Бистрицом теку јој сузе,
крај ње семениште крста
под крилом св. Спаса,
до семеништа Георгије
снагу вере крије,
још убива аждаху;
грехом да је сатре,
не може да је убије;
у Душанов граду Архангели,
У виногорју Хочанском
Ораховином крсте вино,
у Зочишту васкрсну сва чуда исцељења:
дреничког бола,
ишчезнућа св.горе, крста и круне,
Јоаникије Девички сузом запаја страдалнике
покајнике, ходочаснике.
Ноћ предуга пала,
Видовданско сунце не сија,
једино памћење светли у души,
и звони звоно гласа,
Метохија, Метохија... Метохија....
23. јун 2012. године
Нема коментара:
Постави коментар