Раде Шупић | СТАКЛО ДО КОЈЕГ СНИМО - Онлајн поезија
   


22. фебруар 2019.

Раде Шупић | СТАКЛО ДО КОЈЕГ СНИМО



Негде крај Туђине кренули смо благо,
(мада уопште не знам ни где ту сним)
можда су то биле само сенке што хрле

– неизбежно црне као и сваке поноћи.
Схватио сам духом да кроз месец бдим;
Сурово као вир услед загрљаја струја.

(и затечен пред очима које замишљах
На мусавим стаклима због невремена)

Ми смо заједно птице које воле плуг;
само што посматраш светлије од мене.
(Знам да звездарје из благога кревета

– можеш раздражити са трепавицом.
Знам и да небо гледа – твој мили круг:
као што са духом ти помилујеш сене.)



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top


Најновији коментари