очи ми обоји тугом
неважно
да ли у пролеће
или с јесени
возови ће ме однети
неком закоровљеном пругом
без страха због нестајања
светлости у васељени
Ако ме било чији корак
ка мени или од мене
растужи
до недохвата – сем уздаха –
ничега више
да ли блатњавим друмом може
било где да се крене
без страха од нестајања
песме
која се не запише
Ако ме реч без јеке
ипак удари посред чела
разбивши
све илузије о разлици туге
и дивота
одласка или остајања –
издаје сопствених начела
без страха од нестајања
последњег
белих вукова окота
Али ако ми све прећуте
пре зоре
пре рођења
шта ће да ме растужи
шта развесели
чији сам род – чији плен
изгубићу се
чврсто грлећи сновиђења
без страха од нестајања
као што у сенци јасена нестане
млади клен
7. децембар 2021.
Нема коментара:
Постави коментар