Тај љубичасти децембарски сумрак
Кроз који лепршам
Носећи сатенске ципелице
Са високим потпетицама,
Заоденута старим капутом
Који делује скупо
Само зато што је брижљиво чуван
Тридесет година
За кад одрастем...
Видиш, тај поглед на ивици
Сненог и болешљивог
Који блуди по резбареним рамовима
Док у ћошку ресторана
Чекам на чашу руменог вина,
Увек само једну,
Коју више волим да окрећем
Својим дугим прстима
Него да је искапим...
И то што мислиш да је то
Моја урођена умереност
Која се генерацијски преноси
Као добро васпитање...
И та моја ћутљивост која
Одбија и изазива као страх,
И даје ми име Тајна
У твојим стиховима,
И даје ми име Звезда
У твојим ноћима,
И ја сам попут пахуље
Која величанствено слеће
На твој длан и нестаје
Кад је желиш сачувати...
И то што тражиш речи да именујеш
Нешто тако просто
Као трен, као трептај
Желећи да га крунишеш
Неким свевременим сјајем...
Све то, знаш ли шта је заправо?
Нема коментара:
Постави коментар