Никад нећу видети брда нека
И облаке што лењо плове иза њих,
Пределе с разгледница, места далека
О којима чух причу или стих.
Никад нећу гледати нека мора
И како сунце у њих урања,
Тамо где свиће другачија зора
Изнад мириснијег, зеленијег грања.
Никад нећу јести неке погаче
И пијана бити од ароматичних вина,
Неће душа уз неке ноте да плаче
Нити да се врти моја кринолина.
Филмове неке нећу схватити никад,
Џез-ејџ и сав тај сјај,
За уморну главу не постоји хлад,
За неке горчине умирујући чај.
Неке ме руке никад неће мазити
И неки возови однети далеко.
На тај један праг никад нећу згазити,
Украсти и одвести ме неће тај неко.
Нема коментара:
Постави коментар