У овом црном оделу
Прилазим; њихова оштра рука, знам, нишан већ дигла је сигурно
Спокојно
Их посматрам
Моје срце, попут црног леда
Одувек гледа
Свој Судњи дан
Ово јутро слути на кишу
Ова су
Лица бледа
Ја не знам шта сте тужни тако
Црвени залазак
Ја одлазим у њих
И нестајем за трен, у болу
Ја сам боља него ви
Тужна сам
Од трешњиног цвета
Мећава мене не плаши
Баш ниједна
Немој ми тужног срца
Ти доћи, срце моје,
То ће ме оковати једино до дна
Земља је црна
Одувек била моја
Они гримасе
Пуцањ чека
А ја, ја сам слободна
Ти?
Нема коментара:
Постави коментар