Успомену љубоморно чувам, у нутрини свога бића
у беспућима кошмара, мајка беше звезда водиља
била је надахнуће, и једини бег од окрутне истине
изазов и одговор на бескрупулозан свет, око мене
Без милости што су прогониле моје и туђе несреће
тукле ме, разапињале нечисте душе са онога света
спасло ме духовно просветљење, и вера праотаца
нисам се предао, зарад њеног величанства - мајке
Упути ме вери, наслеђу предака и првом оченашу
подсећала на зиме снежне, бели јастук од паперја
молитву њену захвалну док ме рађала у дане лета
Дародавцу посвећена, посветила и родила човека
Заслужује спомен вечни, све што јесам дугујем њој
љубав уме премостити тмину и поноре неоплакане
сада сватам, није туговала од бола већ од молитве
изгубих своје уточиште, задоцнио је њен благослов
Мајку што ме на прсима носила и одојила у човека
добро памтим када сам је пригрлио, последњи пут
дадох дах свој да је оживим, у небо отишла је тихо
доиста осећам тај последњи издах, остао је у мени



Нема коментара:
Постави коментар