Хтјела бих да те упитам само,
кад ћеш престати бити сутон,
кад ћеш престати бити роса,
ведро небо нетакнуто
и мирис памука твоја коса
кад ће престати да буде?
Ја сам у твојим трепавицама
пронашла сепете метеора
који непрестано тињају.
Изнад врелих кестенова
што опеку кад се дирају
– свемир се буди.
Твоје раме је за мене њежност и сан.
Снажније од руског батаљона
и блаже од прољећног вјетра.
Душа већа од Гранд кањона,
велика њива, а још већа жетва.
Златно зрно.
Реци ми, ко то још у теби види
виноград крајем августа
и кога то још твоје усне толико опију?
Распаметићу све кô пјесма мангупска,
нек само пробају да ми те попију!
Ти си за мене сазрио.
Желим да знаш, љубе мој
ја сам се зато родила,
да бих тебе, у једном трену,
вољела сто година.
Нема коментара:
Постави коментар