Ти ходи сада у светлости
Неког плишаног сунца,
Подај му свој ум и кости
И не гледај око које сузом бунца.
То није, душо, твоја стаза
Од немира и безизлаза.
Једном кô плашт туга пашће
Али морам сама на то ходочашће.
Ти иди сада на боља места
Која заборављена чекају твој глас,
Стопе ти додирује свилена цеста;
Не окрећи се, зваћу те у очајни час.
Не седај, душо, у ту кочију
И држи је даље од невиних очију.
Једном од свег трња срце зарашће
Али морам сама на то ходочашће.
Нема коментара:
Постави коментар