Сања Манчић – ПУСТИ

Сва ми сутра стану у песму
таласи љубе трепераве обале
подне се простире над плаве увале
док Сунце грли јуче што се данас летом зове…

Сваки је трен будан и снен
разигран, смео, хладан и врео
као пена таласа док кожу милује
као шум таласа док уздах смирује.

Свуда се видим гола и топла
у сваком уранку траг твојих стопа
и сва сам мала, умилна мазна
и сва сам дивља, похотна, влажна...

Свака ми кап на кожи слап
и сваки зрак као загрљај јак
пре зоре стисак, угушен врисак
и ти смео, нестварно врео
уденут додир у жељу… Кнап!

Лето се топи под облацима
Сунце се слива по обронцима
измами осмех нов, ведар дан
сањајући живот да живимо сан

Не гаси ми жељу!
Пусти да се дам!