Синиша Мозетић – ЗАБОРАВ

Зар смо
само стих у песми
што ју је неко у тишини читао,
оловком цртао

са осмехом на лицу,
благим,
у вече меко
се питао, сећао

на југ
са ластама полетео

бранећи
пут комете,
блистав, нежан, светао,
поново улицама
драгим,
заборављеним, шетао.