Иза једног брда, ни криви, ни дужни,
До малочас срећни, наједанпут тужни.
Те крваве 1941. згазише животе
Ко да газе мрве.
Као да људски живот баш ништа не вреди,
Па кундак под ребро ни децу не штеди.
Дуго смо успостављали вредности небеске,
Од малене чете остадоше фреске.
Остаде покоји подеран опанак на коме пише:
Верујте, децо, само у једно.
Тада и учитељ и одељење уста за једно,
Јер то једно беше једино вредно.
Царство се небеско тада отвори
И Мајка се Божја над страдалима заплака и помоли.
Није то први и задњи пут да су нас тлачили,
Није ова земља једном била распета,
Али се сваки пут обнављала и остајала вечна.
Нема коментара:
Постави коментар