Недостајеш међу људима Самом себи,
Одбачена сенко
Под вештачким светлом
Навечерје раздањује
Мисли човекове просте
Крчаг пун грехова
У грчу руке
Људска ти немоћ хрли
Очима ка плавом бездану
Понизна спрам смрти живота
Молитвом вапећи за кишу,
Да спере ватру времена
Са воштане фигуре своје
Нема коментара:
Постави коментар