Радослав Вучковић – СИМОНИДА

Чекала сам благослов са зида,
да још једном Даница ми сине;
па са фреске, утрнула вида,
молбу шаљем Творцу у висине.

Христ да опет уђе нам у биће,
у Ситници рибе да се мресте;
над Косовом бистро јутро свиће
и пред олтар прилазе невесте.

Време ово не познаје чуда,
мене, чедну, окренуту Богу,
задесила давно срећа худа:

некрст очи ископа ми мачем,
на сирота никако не могу,
над судбином браће да заплачем.