Док мило јагње сни у тавној ноћи пуној сенки и страха
Курјак у тору пирује, небом се magnum crimen надвија
Овце су од вазда глупе, да л' су људи икада били бољи
Чекали су на клање у реду без јаука, мирни и несретни
На димници гаврани кô орлови стражаре, очију жедни
Само очи девица копају, својим очима смрт не гледају
Курјаци ће и онако појести јетру, док је крвава и топла
Из огњила куљају ватрени језици, погани их распирују
Руке сужњих у грчу вапе за помоћ, како се прекрстити
Боже, имаш ли милости, ко ће сада дојити недоншчад
Лабуди љупки преклани, ледног погледа упућена небу
О' како је суров овај свет, о њему сведоче само мртви..
Рубача ланена натопљена болом, вреди ли ткати грех
Сведочанство вечности изаткано је на разбоју распетих
Вечни корен постојања, лишће му у дубине вир увртео
У мирно доба јесење идиле нико не зна, зло надолази
У дубоке јаме бездушно су бацали људе, у дно бездано
Гледали су сити гаврани и место кајалица певали поруге
Избор постоји између разума и безумља, еј народе стоко¹
За рђаво време нема исприка, или се избори или цркни
¹ Негде почетком оних несретних ратова мој други отац генерал Душан Лончар је у једном од многих разговора са тадашњим председником упутио бојазан да ће наредба о повлачењу угрозити народ у том подручју, несретник је одговорио: „Ко јебе народ, народ је стока“. Правећи паралелу са тим временом дошао сам да србски народ има избор: „...или се избори или цркни“, па нека бира стока. Нажалост има право избора... (Прим. аутора)
Нема коментара:
Постави коментар