јутро да не убије нагли тај скок;
по соби траже ме пауци крупни,
да постојим, треба ми сведок.
Родитеље, два стуба племенита,
претопи живот у сећање златно,
сами смо с лицима у боји жита,
плаши црнина, плаши бело платно.
Душице, милујеш очи које просе
кô да носиш мој дах у рукама својим,
одаје пусте гласове носе
треба ми сведок да постојим.
Песма је настала на Небу негде,
ја дрхтим с оловком док је се сетим,
и не постојим то кад се бојим,
но јесам ту где сам док Теби летим.
С висина љубав пружа се баш нама,
поглед ка небу подигни смело,
то што те једе је зла мисао сама,
а ти си бесмртна и ниси за јело.
Јутро је бело, прозирно, чедно,
сав је свет испао из мога ока;
Божанске мисли дете још једно,
живи се, видиш, и без сведока.
Нема коментара:
Постави коментар